Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Medijsko opismenjavanje: Treba li nam škola za informacionu pismenost?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

01. 03. 2021.

Autor: Aleksej Kišjuhas Izvor: Cenzolovka

Medijsko opismenjavanje: Treba li nam škola za informacionu pismenost?

Očarani idejom o sveopštem medijskom opismenjavanju, koje će nas naučiti kako da razlikujemo istinu od laži u svemoćnim tabloidima i televizijama, na sveprisutnim fejsbucima i tviterima, zaboravljamo da to nije nimalo jednostavno izvesti bez – znanja, bez činjenica. Naša urođena sumnjičavost bez njih je samo još jedna laička i plemenska pristrasnost, predrasuda, stereotip ili teorija zavere.

Borba protiv dezinformacija i tzv. lažnih vesti danas se vodi na mnogim frontovima. Od raznih i odvažnih fact-checking medijskih operacija, preko vlada, ministarstava i duboko zabrinutih evropskih institucija koje izdašno pišu i pilotiraju svoje strategije, sve do kompanija poput Tvitera koje i američkim predsednicima trajno suspenduju naloge kada ovi dezinformišu javnost.

Međutim, šta mislimo o tome da se borimo, štitimo i lečimo nekako – preventivno? Nije li školovanje otprilike kao masovna vakcinacija koja u stanovništvu stvara antitela na viralne dezinformacije? Drugim rečima, zašto ne bismo probali sa – obrazovanjem?

Još sredinom sedamdesetih godina bibliotekari uvode koncept informacione (ili informacijske) pismenosti. Jednostavno rečeno, u pitanju je sposobnost ili veština da efikasno identifikujemo, pronađemo, procenimo i uopšte koristimo – informacije. Ova pismenost se ponekad naziva i medijska ili digitalna pismenost, a u bliskoj je vezi i sa veštinama kritičkog mišljenja.

Uzgred, informacionu pismenost ne treba brkati sa onom informatičkom (a koja se odnosi na korišćenje računara). Dakle, umesto preterane regulacije i mrske cenzure u javnosti, zašto ne bismo jednostavno školovali ili naučili građane kako da razlikuju informacije od dezinformacija, one stvarne od onih lažnih vesti? Zvuči seksi, zar ne?

Da bismo informaciono i/ili medijski opismenili građane, sa tim prosvećivanjem svakako valja početi što ranije. Znači, u školi. Neki planovi i programi ovog tipa već uveliko postoje. Na primer, Italija je 2017. uvela „prepoznavanje lažnih vesti“ u svoj nacionalni kurikulum, odnosno kao pilot projekat u čak 8.000 srednjih škola. Učenici po školama tada štrebaju kako da proveravaju izvore raznih medijskih sadržaja, da raskrinkavaju dezinformacije i tome slično.

Zatim, u Velikoj Britaniji novinari BBC-ja od 2018. započinju saradnju ili gostuju u oko 1.000 srednjih škola, takođe podučavajući adolescente kako da prepoznaju lažne vesti. Organizuju čak i nekakav putujući šou (nazvan Reality Check), a koji će da pristiže u škole i da medijski i digitalno opismenjuje na prosvetiteljsku polzu čovečanstva. Direktor BBC-ja Džejms Harding tada izjavljuje i da „nikada nije bilo važnije da mladi ljudi razviju svoje kritičko mišljenje, da budu medijski pismeni, i da steknu veštine razlikovanja laži od istine“.

Najzad, u Finskoj i famoznom joj obrazovnom sistemu deca se pripremaju za borbu sa lažnim vestima – još u osnovnoj školi. Na primer, pedagoški koristeći bajke o lukavim lisicama koje slatkorečivo varaju druge životinje po masovnim medijima. Informaciona pismenost i kritičko mišljenje postali su osnova nacionalnog kurikuluma u Finskoj još 2016. godine, pa se tako na časovima matematike izučava i kako se manipuliše statistikom, na časovima istorije analizira se i politička propaganda, na časovima maternjeg jezika prepoznaje se zloupotreba jezika u masovnim medijima itd. Uzgred, ova strategija je pokrenuta pred izazovom plasiranja lažnih vesti iz susedne Rusije. Preneo je i N1.

Super za sada ili so far, so good. A da li je zaista? Svi ovi projekti ohrabruju i predstavljaju korake u dobrom pravcu. Ali je (kritičko) mišljenje ovog sociologa i kolumniste da oni – nisu ni izbliza dovoljni. Zašto?

Kako u izvrsnoj, pa i na srpskohrvatski jezik prevedenoj studiji Zamke percepcije (Dereta, 2019) svedoči profesor javne politike i nekadašnji direktor IPSOS-a Bobi Dafi, svojevremeno je bio vodio inspirativan razgovor sa jednim vladinim statističarem i (anonimnim) profesorom koji se profesionalno bavi pogrešnim percepcijama i krivotvorenjem statistika. Ubrzo su počeli da razgovaraju i o potrebi za informacionom pismenošću i kritičkim mišljenjem, a koje bi se tada izučavali kao predmeti u školama. Njegov odgovor valja preneti u celini:

Smatrao sam da postoje tri načina kako da ostvarimo neku društvenu promenu. Kroz promene u školskom planu i programu, kroz veće angažovanje političara, ili kroz fokus na medije. I, prvo sam probao da utičem na političare i na medije. Neka ti ovo da predstavu o tome koliko je teško uticati na školski plan i program.“

Slično tome, američki profesor psihologije Danijel Vilingam još 2007. objavljuje rad „Kritičko mišljenje: Zašto se tako teško poučava?“. A njegov odgovor? Naprosto, pa zato što je teško misliti kritički. U pitanju nije proces koji nam dolazi prirodno i lako, jer ljudski mozak nije toliko evoluirao da misli, koliko da – ne mora da misli.

Nobelovac Danijel Kaneman o tome svedoči u fantastičnoj (i takođe prevedenoj) studiji Misliti, brzo i sporo (Heliks, 2019). Naime, mnogo češće „mislimo“ brzo, instinktivno, iz stomaka ili prepona, umesto kritički, racionalno, analitički i sporo. Školski programi koji poučavaju informacionu pismenost i kritičko mišljenje zato se ne bore samo sa hektolitrima dezinformacija na internetu. Već i sa milionima godina evolucije čoveka kao relativno pristrasne, konformirajuće i iracionalne životinje.

Iz tih razloga, kada su u Sjedinjenim Državama poodavno uvedeni pojedini projekti obrazovanja za kritičko mišljenje, njihovi rezultati ili ishodi učenja bili su poražavajući. Da, učenici su na časovima bili poučavani kako da razmatraju dve strane u svakom mišljenju, kako da tragaju za logičkim greškama, kako da proveravaju činjenice i tome slično. Ali u onom stvarnom životu ili van učionice – ostajali su jednake žrtve dezinformacija, lažnih vesti, obmana i laži. Decenije obrazovanja za razne informacione, medijske, digitalne i slične pismenosti (pa i za tzv. meta-pismenost) nisu sprečile mlade (i danas odrasle) ljude da prihvate baš one dezinformacije koje im kognitivno odgovaraju i emotivno prijaju.

Kao što to i svaki roditelj dobro zna, vaspitno ubeđivanje mladih ljudi putem nekakve logike i činjenica – najčešće je krajnje uzaludan posao. A isto je i sa ama baš svim ljudima na kugli zemaljskoj. Kada nas suoče sa informacijama koje se suprotstavljaju našim ukorenjenim verovanjima, stavovima i vrednostima – mi radije odbacujemo te informacije umesto da menjamo naša verovanja, stavove i vrednosti. I nema tog obrazovanja za informacionu pismenost koje će to (jednostavno) da promeni. Pred izazovom nelagodnih informacija, samo se dodatno ukopavamo u svoje identitetske rovove. Kakva pismenost, kakvo mišljenje, kakvi bakrači.

Problem sa obrazovanjem za informacionu pismenost jeste i taj što učenike neretko tretira jedino kao pasivne i naivne konzumente informacija. Kao sunđere, a ne kao sapijense. Ili kao osobe koje će, samo ukoliko ih adekvatno (pre)vaspitamo, magično koristiti medijske i druge informacije na jedan razborit, racionalan i suvisao način. A neće.

Uostalom, staro je pravilo: ako želimo da ogadimo neku stvar mladima – samo napravimo školski predmet od te iste stvari. Svaki školski plan i program će ostati neuspešan ukoliko se sastoji jedino od predavača koji nešto brblja i trubi ispred školske table, te udžbenika po kojem učenici škrabaju fluorescentnim markerom.

Naprosto, i te kako je moguće dobiti peticu iz predmeta o medijskoj i informacionoj pismenosti u učionici ili školi – i ostati medijski i informaciono nepismen u onoj mnogo složenijoj društvenoj realnosti. Krajnje su različiti konteksti domaćih zadataka iz urednih udžbenika i radnih svezaka, i konteksti medijskog blata i močvara na internetu.

Svako znanje se aktivno konstruiše, a ne pasivno prenosi. Znanje nije list papira, pomorandža ili upaljač koji se prosto dodaje iz ruke u ruku, ili sa školske katedre u školske klupe. Da bi se zaista zapatilo u umovima dece i omladine, znanje mora da provocira i da zainteresuje tu decu i omladinu. I tek zatim može da napravi ozbiljnu promenu u samom biću učenika ili osobe.

A to je već izuzetno težak i komplikovan zadatak, i o kojem se raspravlja još od Sokrata i Platona do danas. To jest, u pitanju je mnogo kompleksniji posao od par zgodno apdejtovanih kurikuluma za medijsko opismenjavanje sproću lažnih vesti sa Fejsbuka u nekakvoj Italiji i Engleskoj. Pa čak i u poslovičnoj Finskoj, u kojoj je hladno, ali zato obrazovni standard.

Međutim, ne treba očajavati. Niti odustajati. Efikasno poučavanje ili edukacija iz informacione pismenosti i kritičkog mišljenja možda nije dovoljna vakcina sproću grešnog ljudskog uma. Onog koji je prirodno sklon logičkim pogreškama, kognitivnim pristrasnostima, pa i proslavljanju sopstvenog etničkog ili političkog plemena nasuprot činjenicama. Možda je obrazovanje samo – prva doza vakcinacije, da upotrebimo tu jeftinu koronašku metaforu? Svejedno, valja kritički misliti i o – kritičkom mišljenju.

Valja ohrabriti sve školske planove i programe za informaciono, medijsko, digitalno i/ili kritičko opismenjavanje, a koji upadljivo ne postoje u našoj Republici. Ali oni ne smeju da budu usredsređeni jedino na proste tehničke veštine o tome kako razlikovati pouzdane i nepouzdane izvore informacija, ili kako funkcionišu algoritmi na društvenim mrežama. Ili na poučavanje da u potrazi za informacijama, eto, ponekad treba kliknuti i na onu drugu stranicu Gugla.

Deca to znaju, baš kao što znaju i da decu ne donose rode. Kurikulumi za informacionu pismenost ne smeju da zaliče na još jednu predvojničku obuku, ili na odbranu i zaštitu protiv fejk njuza kao najnovijeg spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Već moraju da, prvo, sociološki razmatraju i odnose društvene moći, nejednakosti, politike i vlasti, kao i da, drugo, razmatraju psihološke mehanizme koji nas čine toliko sklonim lažnim vestima sa naslovnih strana moćnih tabloida.

Drugim rečima, mnogo je važnije obrazovati decu i omladinu kako da prepoznaju svoje kognitivne, emocionalne, identitetske i tribalističke pristrasnosti, da ne bi nasedali na dezinformacije i lažne vesti. Uostalom, informaciona pismenost je okej, ali gde se dede ona stara, dobra – pismenost?

Nikada se u potpunosti nećemo otarasiti dezinformacija, jer one postoje od kada postoje i informacije. Da li to onda džaba krečimo (zidove naših učionica i njihovih školskih programa)? Pa, džaba krečimo ukoliko kritičko mišljenje i informacionu pismenost smatramo za nekakve banalne, proste i obične veštine koje je moguće naučiti jednostavno kao i čitanje i pisanje. I koje će zatim učenici komotno primenjivati u famoznoj praksi, odnosno u raznim kontekstima, onako kao i običnu pismenost – od čitanja poezije u čitankama, preko čitanja mejlova, do čitanja spiska sastojaka na etiketi šampona ili nuspojava na papiriću iz kutije lekova.

Najzad, ukoliko je informaciona pismenost veština koja se tako jednostavno „prenosi“ – tada bi i učitelji, nastavnici i profesori bili „imuni“ na dezinformacije i lažne vesti. A Fejsbuk i rezultati izbora su nam svedok da nisu.

Ako je verovati Dekartu i Hjumu, svi mi, ljudi, već prirodno sumnjamo u sve i u svašta. Ali da bismo tada zaista mislili kritički, kao i da bismo pismeno procenjivali informacije, trebaju nam i – činjenice. A kao da smo na njih zaboravili u međuvremenu? Treba nam – znanje. U suprotnom, naša urođena sumnjičavost samo je još jedna laička i plemenska pristrasnost, predrasuda, stereotip ili teorija zavere.

Bez činjenica ili znanja, naša sumnja, skepsa ili kritika informacija samo su najobičniji i jalovi cinizam. Upravo zato, umesto najnovijeg i gotovo narajcanog fokusa na razne veštine svega i svačega, hajde da ne ispustimo iz uma i one stare, dobre – činjenice. Da, na te mrske i školske naučne činjenice o prirodi i društvu, o sebi i o svetu. Činjenice su i dalje važne kada je reč o medijima, o školi, kao i o našoj kolektivnoj informacionoj (ne)pismenosti.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten