Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Protesti protiv Vučića: Crni dani za novinare
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

14. 07. 2020.

Autor: Nedim Sejdinović Izvor: media.ba

Protesti protiv Vučića: Crni dani za novinare

Srbija je zemlja u kojoj se sve manje raspoznaje granica između huligana, kriminalaca i državnih službenika. To je duboko podeljeno društvo u kojem je ukinut prostor za dijalog i politički kompromis. Sve vrvi od mržnje i netolerancije, besa i frustracija. Epidemija korone samo je stvari pogoršala. Verovatno ćemo se u budućnosti nagledati raznih uličnih protesta i krvavih sukoba, a novinari koji profesionalno obavljaju posao biće nepoželjni svedoci, i njihova bezbednost će biti ugrožena, verovatno čak i više nego danas.

U jutarnjim časovima, pa i popodnevnim, činilo se da će utorak, 7. juli 2020. godine, biti jedan sasvim običan dan u zemlji Srbiji. Neke manje levičarske organizacije obeležavale su godišnjicu ovdašnjeg antifašističkog ustanka, koja je prestala zvanično da se slavi pre dvadesetak godina, kada je počelo vrednosno poravnavanje četničkog i partizanskog pokreta. Za medijske poslenike i, na žalost, ne baš tako brojne zainteresovane građane, ovaj 7. juli je bio važan zbog toga što je Apelacioni sud u Beogradu toga dana pokrenuo trodnevno saslušanje, posle kojeg bi trebalo da donese odluku da li će potvrditi ili poništiti prvostepenu presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Ćuruvija je novinar kojeg je 1999. godine brutalno likvidirao Miloševićev represivni aparat, a Specijalni sud u Beogradu dve decenije potom prvostepeno je odlučio da trojicu pripadnika nekadašnjeg Resora državne bezbednosti osudi na ukupno sto godina zatvora zbog ove brutalne egzekucije izvršene ispred ulaza zgrade u kojoj je novinar stanovao.

Novinarska i medijska udruženja su u saopštenjima izrazili nadu da će presuda posle većanja Apelacionog suda postati pravosnažna, ističući da će to biti prva konačna presuda za ubistvo novinara u Srbiji. U Srbiji, naime, nikada nisu rasvetljena i sudski procesuirana ubistva novinara Dade Vujasinović i Milana Pantića, kao što nikada sudski epilog nisu dobili brojni fizički nasrtaji na medijske poslenike. Prisetimo se samo bacanja bombe na stan pokojnog Dejana Anastasijevića ili brutalnog fizičkog napada na urednika agencije FoNet Davora Pašalića. Doduše, paljenje kuće novinara iz Grocke Milana Jovanovića nalazi se na sudu, a za to zlodelo optužen je predsednik ove opštine Dragoljub Simonović, inače pripadnik vladajuće Srpske napredne stranke. Ali i ovaj sudski proces ide prilično kilavo, sa mogućnošću da prvooptuženi Simonović bude proglašen nevinim. Udruženja često podsećaju i na to da ogromna većina ozbiljnih pretnji koje novinari u Srbiji dobijaju takoreći svakodnevno – ostaje bez sudskog epiloga, o čemu može da posvedoči i potpisnik ovih redova, koji je dobio desetine, ako ne i stotine pretnji smrću, a samo u dva slučaja su one imale kakav-takav zakonski epilog – u njima je primenjeno, tzv. načelo oportuniteta.

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i neka druga medijska i novinarska udruženja u utorak su u zajedničkom saopštenju – kao da su naslutili ono što će se dešavati samo desetak časova posle – istakli da novinari u Srbiji neće biti bezbedni sve dok god se ne razreše slučajevi ubistava novinara, fizičkih napada na njih i “stravičnih pretnji” kojima su svakodnevno izloženi. Takođe su pozvali predstavnike vlasti da prestanu da “produkuju atmosferu mržnje i nasilja” i “crtaju mete na čelu novinarima koji svoj posao obavljaju profesionalno”. Udruženja su aludirala na činjenicu da se nezavisni mediji i novinari (čitaj: oni koji poštuju profesionalne i etičke standarde) manje-više konstantno nalaze pod verbalnom paljbom predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti, a još češće na meti medija bliskih režimu Aleksandra Vučića. Ukratko, ti novinari i mediji – pogotovo onda kada otkriju neku aferu ili upute oštru kritiku – proglašavaju se izdajnicima državnih interesa, stranim plaćenicima ili onima koji rade u interesu “pljačkaške opozicije”. Sve su to optužbe koje izgledaju kao da su izašle iz ratnih devedesetih godina, kada je Srbijom stolovao Slobodan Milošević. Nezavisni novinari se prikazuju kao neprijatelji društva i države, čime njihov, ionako težak, rizičan i odgovoran posao – postaje opasan po život.

Demonstracije, nasilje i brutalna policija

I kada se taj utorak, 7. juli, već polako približavao smiraju, predsednik Srbije je – u 18 časova – započeo jedan od svojih brojnih dramatičnih solilokvija pred kamerama skoro svih nacionalnih televizija. Njegov istup, u kojem je najavio uvođenje policijskog časa zbog epidemije korona-virusa i, u svom poznatom maniru, očitao bukvicu građanima zbog toga što se nisu čuvali – izazvao je, prvobitno, žestoke reakcije na društvenim mrežama. Građane nije toliko iziritiralo uvođenje policijskog časa koliko činjenica da Vučić u svom istupu nije rekao ni reč o ozbiljnim propustima koje je država napravila u kontekstu pandemije. Srbija je tokom marta i aprila imala najrestriktivnije epidemiološke mere u Evropi da bi, zbog izbora, one potom bile potpuno liberalizovane. U Srbiji su se, uz blagoslov države, tokom maja i juna, odvijali predizborni skupovi, fudbalski derbiji pred punim tribinama, koncerti novokomponovanih pevačica u zatvorenim prostorima... Posebno je građane bolela činjenica da je, po svemu sudeći država tokom ovog predizbornog perioda lažirala brojeve obolelih i preminulih od korona-virusa, odnosno da ih je značajno smanjivala, o čemu svedoči nikada zapravo demantovan izveštaj BIRN-a. Korona-gnev se poklopio sa generalnim nezadovoljstvom velikog broja građana zbog autoritarne i nedemokratske vlasti u Srbiji – i ludilo je moglo da počne.

Ali, čak ni uveče oko 20 časova – kada su građani spontano, u znak protesta, počeli da popunjavaju prostor ispred državnog parlamenta, i zaustavljaju saobraćaj – nije moglo da se nasluti da će slike iz Beograda vrlo brzo obići ceo svet. I to slike grupe agresivnih demonstranata koji provaljuju u skupštinsko zdanje, potom policije koja ih izbacuje iz njega, slike kamenovanja pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u punoj ratnoj opremi, njihovog brutalnog odgovora, ogromnih dimnih zavesa usled desetina ispaljenih policijskih suzavaca, hiljada ljudi koji unezvereno trče gradskim ulicama... Beograd je izgledao kao ratno područje Bliskog Istoka.

Iako je, u međuvremenu, vlast poslala jasne signale da će odustati od policijskog časa, slični nemiri viđeni su i sutradan, u sredu, što je samo potvrdilo ono što su manje-više svi znali – gnev građana je mnogo dublji od korona-neprilika. Demonstracije i nasilje su se preneli i u druge gradove Srbije, pre svega u Novi Sad. Opozicija i neke nevladine organizacije optužile su vlast da ona stoji iza nasilja, i da joj je cilj da proteste građana prikaže kao nasilničke i u celini ultradesničarske. Istina je da je među demonstrantima svih ovih dana vladala ideološka konfuzija – bilo je tu i liberalno nastrojenih građana, levičara i desničara – ali je ultradesničarska manjina uspela da svojom nastrljivošću i ofanzivnošću bude posebno vidljiva. Iz ultradesničarskih grupacija dolaze oni koji su vršili nasilje i napadali na policiju, koja je brutalno odgovarala i batinala sve demonstrante. A svedočili smo da je policija nasrtala na sve građane, i to čini se manje na one nasilne, a više na mirne mnogi od kojih su u čudu posmatrali šta se to oko njih dešava.

Trećeg dana protesta, u četvrtak, desilo se nešto interesantno – nasilni huligani kao da su nestali sa ulica srbijanskih gradova, a demonstracije su izgledale kao da ih je organizovao Mahatma Gandi. Mnogi su ustvrdili da je to dokaz da ogromnu većinu demonstranata čine nenasilni građani koji su izašli da mirno iskažu svoj revolt i koji nisu odobravali nasilje koje se valjalo po ulicama prethodna dva dana. Protesti su nastavljeni i u petak 10. jula uveče, a tokom tog dana opozicioni Savez za Srbiju izdao je saopštenje u kojem je naveo da “huligani predvođeni režimskim poslušnicima planiraju nove napade na policiju i građane koji mirno protestuju”. I tog dana smo prisustvovali nasilju u Beogradu: manja grupa demonstranata je gađala policiju kamenicama, a ostali građani su tada počeli da se razilaze i odlaze svojim kućama. Aktivizam desničara doveo je do toga da se petog dana značajno smanjio broj demonstranata u Beogradu, ali i ove večeri su zabeleženi incidenti na ulicama glavnog grada. Građani su na društvenim mrežama protestovali zbog toga što su, kako kažu, “desničari preuzeli protest”. Za razliku od beogradskih, demonstracije u drugim gradovima imale su izraženu građansku dimenziju.

Kako bilo, veliki gnev i bes izlio se na ulice Srbije, i sve izgleda kao da je pukao nekakav čir koji je godinama bubreo, i koji je iz sebe izbacio sve kontroverze društva koje, kako kažu stručnjaci, ima “ogroman potencijal za nasilje”. U uzavreloj atmosferi, prepunoj strasti i ljutine, na meti su, očekivano, bili i novinari koji su izveštavali sa “lica mesta”. Oni su se našli između dve vatre, na njih su nasrtali i pojedini demonstranti, ali u priličnoj meri medijski poslenici su bili žrtve policije i pripadnika bezbednosnih službi. Svakog dana, tokom protesta, zabeleženi su slučajevi nasilništva nad izveštačima.

Vratimo se ponovo na utorak. Dok su građani protestovali i dok se ceo Beograd dimio od policijskih suzavaca, provladini elektronski mediji uglavnom su ćutali o tome i emitovali zabavni program. Javni medijski servis Srbije, RTS, na svom prvom programu prikazivao je film sa Džekijem Čenom u glavnoj ulozi. Izveštaj sa mitinga u informativnoj emisiji RTS-a, kasnije uveče, trajao je tri minuta, a reakcije državnih zvaničnika – šest. Tek kada su se malo “pribrali”, provladini elektronski mediji krenuli su u kampanju satanizacije demonstranata, sa ciljem da se svi oni prikažu kao kriminalci, nasilnici i ultradesničari. Narednih dana, naslovnice potpuno dominantnih, provladinih štampanih medija sasvim su u skladu sa onim kako državni zvaničnici karakterišu proteste: “Udar na Srbiju”, “Beograd palile strane službe i kriminalci”, “Vučić: Možete samo da me ubijete, ali vlast nećete srušiti na ulici”, “Ruski šijuni podstrekuju haos u Srbiji”...

Sigurno je, međutim, da veliki deo Srbije u utorak uveče ne bi imao blage veze o tome šta se dešava na ulicama Beograda da nije bilo društvenih mreža i ekipe televizije N1, koja se sa više reportera direktno uključivala sa ključnih mesta protesta, kao što je to činila i narednih dana. Može se čak reći da je ta medijska kuća doživela svoj profesionalni vrhunac u Srbiji, a snimak novinarke Jelene Zorić koja prvog dana protesta izveštava sa suznim i nateknutim očima usled dejstva policijskih suzavaca svakako se u budućnosti studentima žurnalistike može pokazivati kao primer novinarske hrabrosti i predanosti. Hiljade i hiljade građana su, na različite načine, zahvaljivale televiziji N1 na profesionalizmu. No, suzne Jelenine oči bile su samo uvod u brojne nasrtaje na novinare koji su se zbili te večeri i naredna četiri dana. Krenimo red.

Kratka hronologija napada na novinare

U utorak uveče, pripadnici policije pokušali su da ekipi N1 onemoguće snimanje batinanja demonstranata, i to tako što su fizički nasrnuli na novinara i snimatelja. Snimak brutalnog policijskog prebijanja trojice mladića dok mirno sede na klupi kojeg je napravila ekipa N1, jedan je od klipova koji je to veče najviše šerovan po društvenim mrežama. On je, sasvim moguće, bio i jedan od mnogih povoda za reakcije pojedinih evropskih zvaničnika, koji su osudili prekomernu upotrebu policijske sile u Beogradu. Te noći, i novinarka portala Nova.rs Milica Božinović dobila je udarac od policije, i to dok je pokušavala da pomogne povređenom građaninu. Agencija Tanjug je saopštila da su napadnuta dva snimatelja tog državnog medija. Iz “rulje demonstranata” jedan mladić je prišao grupi snimatelja iz više medija, i Tanjugovog je udario pesnicom u stomak. Potom su, tokom intervencije policije, kada su okupljeni, bežeći pred suzavcem, počeli da se povlače, nepoznate osobe napale i drugog snimatelja Tanjuga. Dotrčali su do njega, oborili mu kameru i tražili da im da snimak. Kada je on to odbio, napadači su se udaljili.

Sutradan uveče, demonstracije su se proširile u više gradova Srbije, a one u Beogradu i Novom Sadu imale su izražen nasilni karakter, što se odnosi i na ponašanje pojedinih demonstranata, ali i na brutalne policijske akcije. U sredu uveče policija je napala novinara Bete Žikicu Stevanovića i kamermane te novinske agencije iako su im oni pokazali novinarske legitimacije i rekli da su na profesionalnom zadatku. Stevanović je dobio ozbiljne policijske udarce po glavi, razbijena mu je arkada, pa je veći deo noći proveo u bolnici, dok su kamermani “ispendrečeni” po telu. Policija je, te noći, pendrekom nasrnula i na novinarku Nove.rs Milicu Božinović, udarivši je po prstima i izbivši joj telefon iz ruke, dok je njenoj koleginici Nataši Latković oduzela novinarsku legitimaciju i bacila je. U dva navrata, policija je nasrtala i na novinara iste medijske kuće Marka Radonjića. Iz nepoznatih razloga, nešto kasnije, uhapšen je i novinar i filmski kritičar Igor Stanojević, kojeg je, valjda zbog sumnjivog izgleda, policija držala pod prisilom više od jednog sata polegnutog na asfaltu, a zatim ga sprovela u pritvor. I on je imao novinarsku legitimaciju, ali to mu nije pomoglo.

Dok su na meti napada u Beogradu te večeri bili novinari nezavisnih medija, u Novom Sadu je nasilje bilo usmereno ka javnim medijskim servisima, a napadači su iz redova onih koji su protestovali. Demonstranti su organizovali protestnu šetnju od novosadskog Trga slobode pa do zgrade Radio-televizije Vojvodine, a manja grupa učesnika protestne šetnje, po dolasku pred to zdanje, počela je da baca kamenje, flaše i “topovske udare” na tu medijsku kuću. Jedan huligan je nogom razbio vrata RTV-a i pritom sebi naneo ozbiljne povrede. U Novom Sadu je napadnuta i ekipa Radio-televizije Srbije, novinar Milan Srdić i snimatelj Lazar Vukadinović. Tokom incidenta snimatelju je povređena ruka. RTS je saopštio da je njihova ekipa napadnuta i u Nišu. Grupa demonstranata je okružila novinara i snimatelja, vređala ih i oštetila mikrofon i kablove kamere.

U četvrtak uveče, demonstracije su nastavljene. Budući da su se huligani izgubili, protesti su dobili miran i nenasilan karakter. Uz tek poneki incident. Međutim, ni ta noć nije bila mirna za novinare. Najgore je prošao reporter portala Nova.rs Vojislav Milovančev, kog su napali huligani sa kapuljačama dok je izveštavao o njihovom “opstruiranju mirnog protesta”, kako je saopštila ta medijska kuća. Huligani su ga udarili u potiljak, i on je sa krvavom glavom završio u Urgentnom centru. U četvrtak uveče je i popularni TV voditelj Ivan Ivanović na svom tviter nalogu objavio uznemirujuće fotografije krvavog foto-aparata i peškira. Saopštio je da je grupa nasilnika nasrnula na njegovog foto-reportera, razbivši mu nos, dok je snimao grupu nabildovanih mladića u civilu kako čuvaju zgradu Predsedništva. I on je završio u Urgentnom centru. Na kraju, novinarki portala Insajder Ireni Stević, koja je takođe fotografisala zgradu Predsedništva i ljude koji je čuvaju, pritrčala je grupa mladića koji su joj uzeli telefon i tražili da izbriše snimke. Predstavili su se kao pripadnici BIA-e (državne bezbednosne agencije). Potom su joj telefon vratili.

Protest u petak uveče u Beogradu je proticao mirno sve dok se nije pojavila grupa od dvadesetak huligana koji su pokušali nasilno da uđu u Skupštinu Srbije, pozivajući i druge građane da im se u napadu na zdanje parlamenta pridruže, što su oni odbili. Upravo je ta grupa huligana, za koju u javnosti postoji sumnja da je na neki način povezana sa državnim službama, izvršila i napad na ekipu N1, koja je izveštavala sa lica mesta. Naime, nekoliko demonstranata je uz pogrdne reči upućene toj medijskoj kući oterala izveštača i snimatelja, a jedan od njih je reporteru izbio mikrofon iz ruke. Opoziciona Stranka slobode i pravde osudila je napad na ekipu N1, tvrdeći da “režimski huligani sprečavaju izveštavanje”. Mnogo gore je prošao fotoreporter agencije Beta Miloš Miškov, koji je završio u Urgentnom centru, gde je i zadržan, jer ga je cigla, bačena iz grupe demonstranata, udarila u glavu. Njegova koleginica Svetlana Dojčinović pogođena je u ruku kamenom, koji je takođe doleteo iz grupe demonstranata okupljenih u bilizini ulaza u Skupštinu. Te večeri je napadnuta i ekipa Al Džazire, reporterka Natalija Lučić i snimatelj Tarek Ani. Srećom, prošli su bez povreda, ali im je oštećena oprema.

Petog dana protesta, kada je zbog nasilja i činjenice da su “desničari preuzeli protest”, značajno smanjen broj učesnika protesta u Beogradu, grupi okupljenih građana obratio se izvesni, ultradesno nastrojeni, raščinjeni monah Antonije Davidović, koji se popeo na kombi parkiran ispred Skupštine i između ostalog pozvao okupljene „da ometaju novinare dok rade da ne mogu da lažu“. Posle njegovog nastupa mnogi građani su napustili skup. Zabeležen je još jedan nasrtaj na novinare: Vuku Cvijiću iz nedeljnika NIN nekoliko krupnih muškaraca oduzelo je mobilni telefon i izbrisalo fotografije, nakon što je snimao “sumnjive osobe” koje se skupljaju u jednom prolazu nadomak Skupštine Srbije.

Bez sudskog epiloga – strah od budućnosti

U pojedinim slučajevima, kako smo naveli, zasigurno znamo da iza napada na novinare stoji policija, ona uniformisana. Za druge slučajeve teško je biti siguran – da li su na njih nasrtali obični nasilnici, policajci u civilu ili neko treći. Srbija je zemlja u kojoj se sve manje raspoznaje granica između huligana, kriminalaca i državnih službenika.

Sudeći prema ranijim iskustvima – ovaj jezivi saldo napada na novinare verovatno će ostati bez odgovarajućeg sudskog epiloga. Pogotovo se to odnosi na one slučajeve gde su nasilje nad njima sprovodili pripadnici državnih organa, odnosno policije i bezbednosnih službi. Prvi signali državnih zvaničnika, koji tvrde da nije bilo prekomerne upotrebe policijske sile tokom demonstracija, govore tome u prilog. Čak je i zaštitnik građana, koji je u delu javnosti osporavan kao nestručna osoba bez kritičke distance prema izvršnoj vlasti, izdao saopštenje u kojem je ustvrdio da je policija postupala po zakonu “osim u pojedinim slučajevima”. To su verovatno slučajevi koje su zabeležile kamere snimatelja i građana, i koji se nisu mogli ignorisati. A šta se dešavalo u mraku, verovatno nikada nećemo saznati.

Sve u svemu, Srbija je duboko podeljeno društvo u kojem je ukinut prostor za dijalog i politički kompromis. Sve vrvi od mržnje i netolerancije, besa i frustracija. Epidemija korone samo je stvari pogoršala. Srbija je kao nekakva tempirana bomba koja svakog trenutka može da eksplodira. Verovatno ćemo se u budućnosti nagledati raznih uličnih protesta i krvavih sukoba, izliva mržnje i besa, sukoba između građana i policije, brutalnog policijskog nasilja. Novinari koji profesionalno obavljaju posao biće nepoželjni svedoci, i njihova bezbednost će biti ugrožena, verovatno čak i više nego danas.

Nezavisno, međutim, od protesta – novinarstvo, pogotovo ono političko, visokorizična je profesija u Srbiji. Već smo spomenuli da vlast i provladini mediji svakodnevno “prozivaju” nezavisne medije i novinare, stvarajući svojevrsnu atmosferu linča. Raste – valja to priznati – i gnev značajnog broja građana zbog načina na koji izveštavaju mediji bliski vlasti, a posebno su kivni na javne medijske servise, koje plaćaju iz svog džepa. U sve većoj meri prepoznaju nepoštovanje etičkih standarda, manipulaciju i političku propagandu, i taj gnev može da se pretvori u nasilje. Međutim, od spontanog izliva gneva mnogo je opasnija sistemska represija države. Mnogo opasnije za profesiju je ukoliko iza napada na novinare stoji država ili neki paradržavni centri moći, i ukoliko novinari osećaju da državni aparat, umesto da ih štiti, postaje najveća pretnja za njihovu bezbednost. Pogotovo ako je u pitanju država koja je – a za to postoje brojni dokazi, ne samo oni iz slučaja Ćuruvije – u prošlosti učestvovala u likvidacijama novinara i političkih protivnika.

U moru loših vesti, ima i jedna dobra. Novinarski istraživački centri i neki nezavisni mediji u Srbiji poslednjih godina ostvaruju sjajne domete, radeći u interesu građana. Otkrili su desetine kriminalnih afera u koje su umešani predstavnici vlasti i raskrinkali veliki broj njihovih javno izrečenih neistina. Time su, međutim, na sebe navukli ogroman gnev onih koji imaju svu moć u svojim rukama. Ovih pet crnih dana verovatno su samo uvod u strašne izazove za novinarsku profesiju u Srbiji. U državi koja bi najradije sve svoje probleme ćušnula pod tepih i koja ne podnosi one koji na njih ukazuju.

foto: Screenshot/Twitter/Povređeni demonstrant

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten