Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Završeno suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, presuda 5. aprila
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

08. 03. 2019.

Autor: Perica Gunjić Izvor: Cenzolovka

Završeno suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, presuda 5. aprila

Gotovo pune četiri godine posle početka suđenja i 20 godina posle ubistva Slavka Ćuruvije, novinara i izdavača Dnevnog telegrafa i Evropljanina, ovaj proces je danas završen, a objavljivanje presude zakazano je za 5. april.

Na današnjem ročištu završne reči izneli su bivši načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić, koji je optužen za organizaciju ubistva, i nekadašnji glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB-a Ratko Romić, optužen za pomaganje svom kumu Miroslavu Kuraku, kome se za izvršenje ubistva sudi u odsustvu.

Radonjić: Mediji stvarali sliku o našoj krivici

Milan Radonjić je tvrdio da Tužilaštvo nije dokazalo njegovu krivicu, da je nevin, te je tražio da sudsko veće donese oslobađajuću presudu.

Radonjić je tvrdio da nikada ništa nije nezakonito uradio tokom svoje karijere u Resoru državne bezbednosti, da nikada nije dobio naređenje da uradi nešto nezakonito, niti da je on sam takvo naređenje izdao, te i da je praćenje Ćuruvije na dan ubistva i dva dana pre toga (9–11. aprila 1999. godine) bilo zakonito, isključivo motivisano onim na šta mu je, kako je rekao, skrenuo pažnju njegov zamenik u beogradskom centru Stevan Nikčević – da je Ćuruvija imao kontakt sa nekim strancem od koga je dobio novac i da je trebalo da bude praćen kako bi se utvrdili njegovi drugi kontakti.

Kako je naveo u završnoj reči, praćenje Ćuruvije je naredio pošto je od svog zamenika Stevana Nikčevića dobio informaciju da je novinar od stranaca uzeo 416.000 dolara, te da se spremao da neidentifikovanom operativcu preda nepoznate materijale, što je bilo potrebno ispitati.

Deo izlaganja Radonjić je posvetio Nikčeviću, rekavši da se upravo njegov zamenik ponašao čudno u vezi sa ubistvom Ćuruvije, da je iznosio dokumentaciju iz RDB-a, te da je bio zaštićen posle 5. oktobra, kada je počeo da radi u državnim organima.

On je u završnoj reči tvrdio da nisu tačni iskazi ni nekadašnjih radnika RDB-a Vladimira Nikolića, Zorana Mijatovića, Gorana Petrovića i inspektora Dragana Kecmana, koji je prikupio najvažnije dokaze u ovom slučaju i na kraju napisao optužnicu.

Radonjić je optužio medije, pojedince i centre moći da su godinama stvarali sliku o tome da su poznate ubice Slavka Ćuruvije, da je zbog toga stradao i on i njegova porodica, pa je rekao da bi, posle takve kampanje i on sam, da je bio na mestu sudija, prihvatio optužnicu protiv četvorice pripadnika RDB-a, pošto su i sudije pre toga godinama čitale o njihovoj krivici. Rekao je i da su i on i njegova porodica, isto kao i porodica Slavka Ćuruvije, zainteresovani za otkrivanje prave istine o ubistvu novinara.

Negirao je najvažnije navode optužnice, naglasivši da podaci sa baznih stanica o tome sa kim su optuženi razgovarali na dan ubistva i gde su se nalazili – nisu tačni. Radonjić tvrdi da nije razgovarao sa Miroslavom Kurakom, štaviše – da nikada nije s njim razgovarao bilo kojim sredstvom komunikacije, te da ga je poznavao vrlo površno.

Istakao je da je naredio obustavljanje praćenja Ćuruvije dok je novinar sedeo u restoranu „Kolarac“ u Knez Mihajlovoj ulici i da ne zna zašto je praćenje tog dana prekinuto toliko posle njegove naredbe. (Prekinuto je kada su operativci – prema njihovim svedočenjima – bili negde između Doma omladine, zgrade Politike i Radio Beograda, dakle nekih pola sata posle onog što tvrdi Radonjić.)

Bivši načelnik beogradskog centra RDB-a ukazao je i na to koliko je vremena proteklo od kada je inspektor Dragan Kecman uzeo podatke sa baznih stanica od Mobtela 2005. godine dok ih je predao BIA na veštačenje 2012, te naveo da misli da se tim podacima manipulisalo.

U optužnici, za koju je Radonjić rekao da je „čista izmišljotina“, navodi se da je Radonjiću načelnik RDB-a Radomir Marković naredio da ubiju Ćuruviju, koji je to onda naložio Ratku Romiću i Miroslavu Kuraku.

Romić: Iza zamenika tužioca stoji strani faktor

Ratko Romić je teško optužio zamenika tužioca za organizovani kriminal Milenka Mandića rekavši da je siguran da iza njega stoji strani faktor, da sarađuje sa vaninstitucionalnim centrima moći, da je optužnicu pisao na osnovu tekstova iz medija, te da je Mandić zato u završnoj reči napao i Vladu Srbije i ceo RDB. Romić tvrdi da je Mandić pokazao animozitet prema Službi, koju je predstavio kao kriminalnu organizaciju, optuživši je za ubistvo novinara.

Negirao je delove optužnice tačku po tačku. On smatra da je tužilac optužnicu pisao za javnost, a ne za sud. Rekao je da nikada nije bio član nikakve kriminalne grupe, kako optužnica navodi, već da je uvek radio po zakonu, isključivo u cilju zaštite bezbednosti države. Rekao je i da je optužnica puna izmišljotina, zlonamernih tumačenja, te da su stavovi u njoj suprotni dokazima koji su tokom suđenja izneti.

Kao i Radonjić, negirao je najvažnije delove optužnice. Romić smatra da tužilac nema nijedan dokaz da je on učestvovao u ubistvu Ćuruvije, štaviše – da nema nijedan dokaz ni za to da su dva lica učestvovala u ubistvu.

Posebno je ukazao na svedočenje Branke Prpe, jedine osobe koja je bila svedok ubistva, koja je videla samo jedno lice u prolazu u kom je Ćuruvija ubijen (ona je dobila udarac u glavu drškom pištolja pre nego što je pala).

Romić kaže da stres, činjenica da su joj naočare spale i da je njena dioptrija bila -2,5 nije igrala ulogu u njenom rasuđivanju, i podsetio – kao i Radonjić i pre njih Radomir Marković – da je Prpa rekla da će celog života pamtiti lik ubice. On kaže da je taj opis odgovarao izgledu ubijenog kriminalca Luke Pejovića, a ne Kuraka, koji ni po čemu nije sličan Pejoviću.

Romić je rekao da su svedoci potvrdili da je on beli golf 3 podigao 8. aprila (a ne 9. kao što se tvrdi u optužnici), da ga je vratio sutradan, te da nema nijednog svedočenja kojim se tvrdi da je taj golf sa Romićem i Kurakom u njemu viđen tih dana u blizini mesta ubistva.

Romić je rekao i da ubistvo Ćuruvije ne može da se smatra ni ograničavanjem slobode medija, tvrdeći da su listovi Slavka Ćuruvije prestali da izlaze u oktobru 1998. godine, sedam meseci pre ubistva, kao i da se on ne može nazvati ni vlasnikom medija u vreme ubistva, te da samo ubistvo sa tim nije moglo da ima veze.

On kaže da je tokom policijskog uviđaja na mestu ubistva zabeleženo da je Ćuruvija ubijen u 17 sati 11. aprila, da to isto piše u lekarskom izveštaju o smrti, te da nije tačno ono što se tvrdi u optužnici – da je ubijen nešto ranije. Smatra da je to tužilac uradio kako bi vreme ubistva uskladio sa podacima sa baznih stanica.

Romić je rekao i da bazne stanice ne dovode u vezu Miroslava Kuraka sa ubistvom, pošto ga nisu locirale u blizini mesta zločina.

Kao i Radonjić, Romić je rekao da bi, ako su tačni navodi optužnice, morao da bude ekstremno glup pa da pred ovaj zločin uzme automobil Devetog odeljenja i da se njime vozi u blizini mesta gde je Ćuruvija stanovao, kada je znao da tamo sve vrvi od pripadnika Devetog odeljenja koji su pratili Slavka.

Njih dvojica su naglasili da je bila zabranjena upotreba službenih telefona u operativne svrhe, te da bi bilo izuzetno glupo da ih u to vreme koriste kako bi organizovali ovo ubistvo, kao što tvrde podaci sa baznih stanica o njihovoj komunikaciji.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten