Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Jezik pravde ili urlik nepravde
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

25. 12. 2018.

Autor: Vuk Cvijić Izvor: safejournalists.net

Jezik pravde ili urlik nepravde

Počelo je tekstom “Ćuruvija dočekao bombe”. Onda je Ćuruvija dočekao – metke. Godinama su porodica i kolege ubijenog novinara čekale da se okonča istraga i počne suđenje ubicama.

Prošlo je skoro punih pet godina od kada je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio da je razrešeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije koji je ubijen na Uskrs 11. aprila 1999. godine. Međutim, još nije doneta ni prvostepena presuda, a suđenje koje se sada privodi kraju u Specijalnom sudu (Odeljenje za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu) pratili su pritisci na svedoke tužilaštva, brojne opstrukcije i nezakonite odluke sudećeg veća koje je pokušalo da iz postupka izbaci neke od ključnih dokaza.

Tog 14. januara 2014. godine, kada su uhapšeni Milan Radonjić, u vreme ubistva šef Centra DB Beograda i pomoćnik šefa DB, a sada optužen kao organizator ubistva, i Ratko Romić, u vreme zločina glavni inspektopr Druge uprave (obaveštajne) DB, a sada optužen kao saizvršilac, izgledalo je da će sve biti jednostvano i efikasno. Osim njih tada je pokrenut postupak i protiv bivšeg šefa DB Radomira Markovića optuženog kao neredbodavca, koji služi maksimalnu zatvorsku kaznu zbog drugih političkih ubistava i Miroslava Kuraka, instruktora JSO optuženog kao neposrednog ubicu, koji se i danas nalazi u bekstvu, a koji je tada boravio u Africi.

Ulemekvo svedočenje

Pre toga je 8. januara 2014. godine, zvaničnu izjavu dao Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) koji je na odsluženju maksimalne kazne zbog više političkih ubistava. On je imenovao sada optužene za ubistvo Ćuruvije. Svedočio je da mu je prvo Marković tražio da nekog ubije.

“Ja sam 29. ili 30. marta 1999. doleteo helikopterom sa Kosova u Beograd na poziv tadašnjeg načelnika Markovića. S njim sam se sreo u kancelariji njegovog pomoćnika Franka Simatovića (primedba autora: Simatović osnivač JSO kome se sudi u Hagu čuo se na dan ubistva Ćuruvije sa optuženima Kurakom i Radonjićem pre i posle zločina) i raportirao mu o stanju na terenu. Nakon toga me je Marković izveo u hodnik i tražio da se obavi jedna likvidacija. Rekao mi je: Potrebno je da se ukloni jedno lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države“, svedočio je Ulemek pred nadležnim zamenikom tužioca za organizovani kriminal Milenkom Mandićem tog 8. januara 2014. Ulemek je tada naveo da je odbio naredbu za likvidaciju pravdajući se da su on i njegova jedinica angažovani na Kosovu tih prvih dana NATO bombardovanja.

On je svedočio i da je posle dvadesetak dana, kada je shvatio da ima manji obim zadataka, ponudio Markoviću da njegova jedinica ipak izvrši zadatak, ali mu je odgovoreno: “To je već završeno“. U to međuvremenu je ubijen Ćuruvija 11. aprila. Prema iskazu Ulemeka, kada je sa Markovićem dogovarao 2000. godine akciju hapšenja jedne osobe, šef DB mu je rekao da će mu pomoć pružiti ”ovi Radonjini, što su ubili Ćuruviju“. U hodniku, ispred Markovićeve kancelarije su bili Ratko Romić i Miroslav Kurak, pa je Ulemek zaključio da su oni ti o kojima je šef DB govorio, jer je s njima posle dogovarao naređenu akciju hapšenja.

Potvrda “zemunaca”

Da Ulemek zna ko je ubio Ćuruviju potvrdili su dva dana kasnije, 10. januara 2014. godine, dvojica pripadnika zemunskog klana, braća Aleksandar i Miloš Simović. Oni su tada svedočili da im je Ulemek u drugoj polovini 2000. godine u klubu “Bombaj” pokazao Kuraka i Romića i rekao;

„Zapamti ih dobro, oni su uradili Ćurku, treba da se počiste, ne sme da bude greške“. Oni su navodili da je Ulemek rekao da je Ćuruvija ubijen iz “državnih razloga”, a da je Kuraka i Radonjića “trebalo ukloniti zbog interesa Službe”. Simovići su svedočili i da je zemunski klan bio angažovan za ubistvo Kuraka i Romića, ali da se od toga odustalo.
Aleksandar Simović je svedočio i da mu je sada pokojni vođa zemunskog klana Dušan Spasojević – Šiptar rekao da iza ubistva Ćuruvije “stoji porodica predsednika Miloševića zbog nekih članaka koje je Ćuruvija pisao o njima“.

Njihov iskaz o planiranom ubistvu Kuraka i Romića potvrdila su i dva svedoka saradnika u postupcima za ubistvo premijera Zorana Đinđića i za druge zločine zemunskog klana Dejan Milenković – Bagzi i Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi. Milenković je svedočio: “Kasnije sam čuo da je planirana likvidacija Kuraka i Romića zbog ubistva Ćuruvije”.

Bazne stanice i Dnevnik dežurstava

Za pokretanje postupka bili su ključni osim ovih iskaza i dokazi koji su prikupljani nakon demokratskih petooktobarskih promena 2000. godine, kada je svrgnut Slobodna Milošević. To su svedočenja pojedinih pripadnika DB, a kao materijalni dokazi diskovi sa zabeleženim pozivima sa baznih stanica mobilne telefonije i Dnevnik dežurstava DB.

Spisak poziva sa baznih stanica otkrio je da su na dan ubistva 11. aprila 1999. godine i dan pre, optuženi kao izvršilac i saizvršilac Miroslav Kurak i Ratko Romić bili na mestu ubistva. Takođe je oborio alibi optuženog za organizovanje ubistva Milana Radonjića, kao i Romića gde su bili u vreme zločina. Pozivi Romića i Kuraka su sačuvani na baznoj stanici na Radio Beogradu i to kraku (tada su bazne stanice imale tri kraka okrenuta ka tri pravca koja su određivala samo položaj onog ko poziva) okrenutom ka Svetogorskoj ulici gde je u prolazu 35 ubijen Ćuruvija. Njih dvojica su više puta međusobno razgovarali i čuli su se sa Radonjićem.

Iskazima svedoka iz istrage utvrđeno je da Radonjić, što je i on sam potvrdio, čim je imenovan na mesto načelnika Centra DB Beograda 5. aprila naredio usmeno da se Ćuruvija prati 24 sata. Na primer Stevan Nikčević, tadašnji zamenik Radonjića, i Vladimir Nikolić, šef analitike u Centru DB Beograda, svedočili su u istrazi i na suđenju da je naređenje njihovog šefa o praćenju Ćuruvije bilo “krajnje nenormalno i atipično”, jer nikada ranije načelnik Centra nije bio direktno uključen u tajnu pratnju i izdavao naredbe.

Nikčević je i opovrgao tvrdnju optuženog Radonjića da ga je navodno on obavestio da je ubijen Ćuruvija. Agent Predrag Gikić koji je bio zadužen za Ćuruviju, svedočio je da nije obavešten da se nastavilo sa pratnjom Ćuruvije, te da nije uvažena njegova ranija preporuka da nema operativnih razloga da se novinar dalje prati. Ćuruviju je 24 sata pratilo svih 27 pripadnika 9. odeljenja za tajnu pratnju Centra DB Beograda i oni su o tome sami svedočili.

Pokušaj ubistva i ubistvo

Za 10. april 1999. godine, kada je kako istražitelji sumnjaju pokušano ubistvo, bazna stanica otkriva da je Kurak bio kod Radio Beograda u Svetogorskoj. Sa tog mesta zvao je Romića u 14 sati 10 minuta i 39 sekundi. Zatim se registruju Romićevi pozivi sa istog mesta. Zove Radonjića u 14.19,53, pa Kuraka 15.27,13.

U Dnevniku dežurstava od 10. april 1999. godine je navedeno da su načelnik 9. odeljenja za pratnju Zoran Pavić i tog dana dežurni šef smene u Centru DB  Dragan Pavić pozvani na raport kod Radonjića, jer nisu poslušali njegovu naredbu da odmah javljaju i najmanju promenu kretanja Ćuruvije. Prema svedočenjima pripadnika DB Radonjić je na njih vikao jer nisu na vreme javili da je Ćuruvija 10. aprila krenuo prema stanu.

Za dan ubistva 11. aprila u Dnevnik dežurstava je upisano da je Ćuruvija sa Brankom Prpom izašao iz Svetogorske 35 u 13.55, a minut kasnije da su kod zgrade Politike, te da su zatim seli u kafanu Ruski car. Zabeležen je i Radonjićev nalog:”Javite mi odmah ako krenu kući, možda primenimo i neke druge mere”. Pojedini svedoci iz DB su navodili da je jedina preostala zakonska mera bilo hapšenje Ćuruvije, ali on je ubijen.

Kada su Ćuruvija i Prpa krenuli ka stanu zabeleženo je u Dnevniku dežurstava da je Radonjić u 16.25 naredio da se odmah obustavi pratnja. Pripadnici DB iz pratnje svedočili su da im je preneto ovo Radonjićevo neobično naređenje. Radonjić zatim u 16.28,13 zove Kuraka. Romića registruje bazna stanica ka Svetogorskoj, gde su prošli Ćuruvija i Prpa. Poziva u 16.38,13 Kuraka, a u 16.39,08 i Radonjića. Zatim Radonjić u 16.45,31 zove Kuraka. Ćuruvija je ubijen u prolazu gde je stanovao u Svetogorskoj 35 između 16.39 i 16.45 sati. Prema navodima tužilaštva Romić je pratio Ćuruviju i Prpu od zgrade Radio Beograda i javio je Kuraku koji ih je čekao ispred prolaza da dolaze, a zatim Radonjiću da kreću u akciju. U prolazu, kako se navodi u optužnici, Kurak puca na Ćuruviju, a Romić udara oružjem Prpu u glavu.

Rušenje alibija

Utvrđena vremena poziva suprotna su tvrdnjama Radonjića i Romića gde su bili na dan ubistva. Romić je na saslušanju u Tužilaštvu 14. januara 2014. godine, nakon što je uhapšen sa Radonjićem, rekao da je na dan ubistva Ćuruvije bio u sedištu Druge uprave DB u Ulici Dragice Marković u Učiteljskom naselju u smeni od osam sati, te da se ne seća da li je bio na porodičnom ručku ili večeri u Borči, gde je tada stanovao. Međutim, bazne stanice otkrivaju da je 11. aprila bio na mestu zločina neposredno pre ubistva te su posle njegove pozive registrovale bazne stanice u Zvečanskoj 7, Takovskoj 2 i Francuskoj 81.

Radonjić je tada rekao da je na dan ubistva takođe bio u Drugoj upravi DB u Dragice Marković. Ispričao je da je na kratko otišao na porodični uskršnji ručak kod roditelja supruge, “koji se nalaze u neposrednoj blizini možda tri minuta kolima” gde mu je javljeno za ubistvo. Međutim, pre ubistva registrovani su njegovi pozivi na baznim stanicama u centru Beograda u Vasinoj 2, Milana Rakića 35 i Takovskoj 2. U vreme ubistva preko poziva registrovano je da je bio u 2. upravi DB u Ulici Danice Marković. Posle ubistva njegovi pozivi su zabeleženi na baznim stanicama kod Mostarske petlje, gde je vila DB, pa u Paunovoj 24, pa u Marinkovoj bari, zatim opet u Danice Marković, pa u Vojislava Ilića 145, Takovskoj 2, Venizelosovoj 1, a nakon toga opet u Danice Marković, pa kod Mostarske petlje. Posle svedočenja Ulemeka i braće Simović počeo je i zvanično istražni postupak za ubistvo Ćuruvije, a zatim i suđenje. Međutim, nije sve teklo kako je tog 14. januara 2014. godine, najavio tadašnji prvi potpredsednik Vlade i koordinator rada bezbednosnih službi, a sadašnji predsednik Srbije Alekasandar Vučić, i predsednik vladajućeg SNS-a od 2012. godine.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten