Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

31. 12. 2004.

Izvor: Danas

Radivoj Cvetičanin o Slavku Ćuruviji

[Ćuruvija] i ja

Celog decembra 2004. mediji pronose informaciju da je u tekućoj godini u svetu ubijeno više od sto dvadeset novinara. Neko u Iraku, neko u Kolumbiji, neko u Belorusiji. Ima teških, dramatičnih i bolnih priča, ali nas ipak dodiruje samo jedna, naša, koja nije od ove godine, a koju je ovih dana iznova razgoreo NUNS, a potom i tajne službe: to je priča o ubistvu Slavka Ćuruvije.

 Kao što se vidi iz oglasa koje NUNS plaća, neumorno se traži pronalaženje Ćuruvijinog ubice. Jedno ime potom je, navodno, i pronađeno, ali ispada da je reč o, takođe, već ubijenom čoveku. NUNS, međutim, ne prestaje da oglašava svoj zahtev; znači, ne veruje.
Sa Ćuruvijom sam se poslednji put video na dva-tri sata pre njegovog ubistva. Zabeleženo je to i u papiru koji je izbačen u javnost posle 5. oktobra a koji je bio neka tajna policijska beleška o tome kako je, u policijskoj akciji Ćuran, Ćuruvija praćen na dan ubistva. Tamo stoji pasus o tome da se kod Ruskog cara Ćuruvija sreo sa jednim "starijim bračnim parom", s kojim se zadržao u razgovoru.
Zašto je žbir napisao baš to "stariji" - naime, i mogao je, i nije morao - nije sasvim jasno, a nije ni bitno. Bitno je jedino to da je situacija tačna. U belešci je navedeno i prisustvo "bradatog muškarca" - što je bio Duško Veličković, koji je svoju evokaciju već priložio javnosti; i to, tu situaciju opisanu u policijskoj belešci, čini takođe verodostojnom.
Ćuruviju i Branku (Prpu) sreli smo na početku Knez Mihailove. Dolazili su prema Ruskom caru iz pravca Trga na kojem se, tu oko podneva, dralo protiv agresora. Pretpostavljao sam da nije u Beogradu, da je zbrisao napolje, što bi priličilo njegovoj snalažljivosti. Bili smo prilikom susreta srdačni, hteli smo usto da budemo žovijalni i duhoviti. Ali, protiv je išla atmosfera toga uskršnjeg dana, teška kao olovo. Rekao sam Branki kako sam video jedan njen rad (iz istorije Dalmacije) u izlogu moje mesne zajednice u kojoj sam podizao bonove za benzin, Ćuruvija me je pitao o Paniću, itd. Onda je došla ključna tema: Ekspresov tekst o tome kako je "Ćuruvija dočekao NATO bombe". U svom klasičnom samouverenom stilu kazao mi je kako je telefonom razgovarao sa nekim ministrom, koji da ga je smirivao govoreći kako je u pitanju neki ispad, ne ozbiljna pretnja. Rekao sam: da sam na tvom mestu ne bih im verovao. Branka se brzo složila sa mnom.
Kad je prišao Veličković, razgovor nije izgubio na otvorenosti. Podelili smo brigu oko Veličkovićevog sina koji je bio kandidat za neki front.
Ćuruvija nas je, na kraju, pozvao da negde zajedno ručamo. Mi smo se izvinili nedeljnim, uskršnjim ručkom kod kuće, a onda sam - hoteći da održim neku bodrost - kazao: Od mene ti je bilo dosta i ovo što sam pred ovima (što te prate) proveo s tobom pola sata.
Bio je to uobičajeni, robusni stil naše komunikacije. Ko je mogao znati šta će se desiti koji sat kasnije.
Kad smo se supruga i ja malo odvojili, rekla mi je: Nikad mu nisu bile ovako tužne

oči. Ona kao lekar nije nikakav lirski tip, a nije ni preterano podržavala povremene prisne faze mojih odnosa sa njim, te je bilo neočekivano da progovori o njemu u takvom nežnom tonu.
Kad je pred veče Peđina (Mitić - fotoreporter) Miša javila telefonom: Ubili su Ćurku - zamukli smo. Bili smo preneraženi, koliko zbog vesti, toliko od straha. I, posle ne znam koliko vremena, procedio sam, mahinalno, nešto u ovom smislu: Sve će nas pobiti.
Ovaj strašni datum kraj je jednog dužeg perioda u kojem su naši odnosi bili u solidnom stanju. Bilo je, naime, pre toga i ovakvih i onakvih momenata, naročito dok smo bili u ONOJ Borbi, ali tada, na kraju 1998. i početkom 1999. Ćuruvija je bio najotvorenije ušao u rvanje sa režimom, pa nije bilo prepreka da povratimo međusobnu srdačnost koju smo tu i tamo znali obostrano da izgubimo.
Sećam se dobro kad je, negde pred rat, držao konferenciju za štampu u Medija centru, pošto je bio osuđen za neke tekstove. Došao sam da ga pozdravim i podržim, vrlo namerno, na čemu mi se zahvalio, konstatujući i ražalošćeno i prkosno da su se ljudi uplašili i da ih je malo tu. Među onima koji su došli da baš budu viđeni bio je i Tijanić.
Putovali smo, neposredno pre toga ( decembar 1998 ), u Vašington, gde je on, uz Milana Panića, imao tzv. hiering u Kongresu. Ćuruvija je tada bio zvezda antimiloševićevske politike, i tu poziciju on je tamo nastojao da iskoristi. Njegov engleski nije bio perfektan (Panić Ćuruviji: Govoriš engleski kao ja srpski), ali drskost koje je uvek imao za dvojicu nije priznavala prepreke. Zvali su ga u sve važnije institucije, razgovarao sa mnogim ljudima u centru svetske politike, pravili su mu, jednostavno, parade jer mu je Dnevni Telegraf bio nemilosrdno gažen. Ali, izgleda, nije bilo onog što mu je u tom trenutku najviše trebalo: para.
Obratio se za pomoć Paniću. Dok je Panić bio premijer, pa i dugo docnije, Ćuruvija ga nije cenio. Znao je da mi kaže da je jedino vredno što je uradio bilo to što je "pokupio mladu opersku pevačicu". Odnos je promenio tek kad je i sam ušao u rat sa Miloševićem. Zato je sastanak u vašingtonskom hotelu "Four sizons" bio prijateljski i srdačan. Ali, neuspešan. Ćuruvija je najpre računao na bogato sponzorstvo, ali pošto to nije išlo, opredelio se na zajam. "A ko će mi vratiti pare ako umreš", pitao ga je Panić, sigurno bez želje da igra zlog proroka. "Daću nešto u zalog", trudio se Ćuruvija. Ispala je na kraju, kad smo se vratili u Beograd, jedna mala reklamna kampanja za Evropljanina, i ništa više. Panić je bio iskreno frustriran načinom tog poslovnog razmišljanja ("srpski stil"), obećavajući Ćuruviji studijski trening u velikim američkim firmama. "Vrlo si talentovan za biznis, samo moraš da naučiš kako se to radi u pravom svetu", govorio mu je.
Ćuruvija, koji je bio nagao i prek u zaključivanju, začudo nije Paniću uzeo za zlo. I kad smo se na kobni Uskrs sreli kod Ruskog cara, Panića je spomenuo u najboljem smislu: On jedini govori kako treba, pravo u čelo, kazao je. Sve je to lepo, odgovorio sam, samo što ne misli na nas, njegove ljude ovde, koji zbog toga mogu imati problema.
Ne bi bilo sasvim tačno govoriti da je Ćuruvija tek u svojoj završnici stao na dobru političku stranu. Otkako smo počeli zajedno da radimo u Borbi (1990) on je ispoljio nekoliko, za mene, vrednih principa: iskreno je podržavao otvorenu, demokratsku uređivačku politiku lista, bio je dobar i razložan Jugosloven, prezirao je nacionalizam i nacionaliste i nije se ustezao ni od teških reči za njih, cenio je preduzimljivost u ekonomiji i zapadne vrednosti. Napisao je knjigu o raspadu Jugoslavije, ali je nije objavio, odneli su ga vetrovi na drugu stranu. Čitao sam je kao "recenzent", i podržavao sam ga u veri da treba da je štampa. Ostao mi je u pamćenju deo o "nastanku Miloševića" u Kosovu Polju ( Narod niko ne sme da bije, 1987 ) : Išao sam pored Miloševića, i prosto fizički osećao njegovu razornu energiju, pričao mi je. I dan danas, kad se vrti film o tom događaju, možete videti bradatog mladića u jakni tik uz Miloševića. To je Ćuruvija, izveštač Borbe.
Nije taj tekst za knjigu bio njegov prvi veći tekst. I pre nego smo se upoznali, on je već bio uradio seriju izveštaja iz jugoslovenskih zatvora, i mega-intervju sa poslednjim velikim informbirovcem i Titovim protivnikom, Vladom Dapčevićem. Više puta mi je sa ponosom opisivao svoje fantastično putovanje u Brisel na razgovor sa tim čudnim, rekao bi - ludim čovekom. I danas, no ni najmanje iz razloga pijeteta, taj se tekst ima smatrati antologijskim poduhvatom u srpskom novinarstvu. Možda će sličnu vrednost Ćuruvija dostići samo kad je, godinu pred smrt, u tandemu sa Tijanićem pisao proklamaciju Miloševiću da se povuče sa vlasti.
Biće ne malo onih koji će zavrteti glavom na sledeću konstataciju: on se vrlo držao onih principa koje sam spomenuo malopre. Vreme raspada Jugoslavije pratio je, na primer, sa neverovatnom, možda i bolnom posvećenošću. Spomenuću da smo

zapisnik sa jedne famozne sednice raspadajućeg jugoslovenskog Predsedništva on i ja dobili, njegovom zaslugom, od jednog našeg zemljaka, Ličanina, jednog dana pred ponoć, da smo do dva priredili tekst, i da je Borba ujutru osvanula sa onim Miloševićevim "malo morgen". Karijerizam od kojeg je tako bolovao kasnije ga je terao da tu i tamo odstupa od nekih postulata profesije, ali od spomenutih bazičnih načela - ne. Zato on nikada nije postao, niti je za bilo koje pare - koje je inače jako voleo - mogao postati, recimo, nacionalista, niti budala neke slične vrste.
Očito je, nekako, stalno tražio sebe. Počeo je da studira medicinu, ali mu to nešto nije išlo, pa je uzeo novinarstvo. Bavio se manekenstvom, a kao prvi posao odabrao je analitički, u policiji ( što ga je ofarbalo za sva docnija vremena, i koštalo stalnih podozrenja ). Bio je urednik, ali hteo je da bude glavni urednik. Kad je i to postao, u Mijićevoj Borbi srušivši Manju Vukotića u jednom neprincipijelnom dilu sa Mijićem kao vlasnikom, onda je hteo da bude privatnik. Kad je sa Đorgovićem pokrenuo Telegraf, nije se smirio dok se nisu razdvojili na njegov Dnevni, i Đorgovićev Nedeljni. Veza sa Mirom Marković dojadila mu je čim je počela da ga sputava. Kad su mu Dnevni Telegraf i Evropljanin bili satrveni od režima, video je neki svoj put u visoku politiku.
Hteo je da izgleda obrazovan, i posebno je to nastojao da dokazuje Đorgoviću, znatno obrazovanijem od njega. Kad bi mu male bile naše novine, uspevao je da se plasira u londonskom Indipendentu. Hteo je da bude hedonista, ali nije pio, ili je to činio neprirodno, sa velikim naporom. Uvek je nastojao da bude imućan, samo što to nije postao dok je u radionici u suterenu njegove kuće na Bežaniji pravio plastične podmetače za hartiju, prodavane u Sebastijanu na Knez Mihajlovoj, nego kao privatnik-pablišer, doguravši do male jahte.
Onaj Mefisto koji čuči u svakome od nas kod njega kao da je bio malo snažniji i okretniji. Kao da mu se oduvek činilo da je važno imati jaku volju, a da onda granice ni za šta ne postoje.
Baš tu volju je on imao. Recimo, kad je spomenuti Mijić došao u sukob sa Manjom Vukotićem, Ćuruvija je bez dvoumljenja bio spreman da uzme upravu nad Borbom. Nije mario za ranije trenutke prijateljstva sa Manjom, jagodice su mu se ozarile crvenilom kad je video pobedu na domaku. Na sve načine je, međutim, hteo da ja, kao Manjin zamenik, priđem njegovom timu. Bio je, sećam se, vreo letnji dan kad me je pozvao da prošetamo Pionirskim parkom. Sunce je peklo, pa smo skratili šetnju, ali ne samo zbog toga: on je bio krajnje otvoren u ponudi ( Uzmi šta god hoćeš, samo ti ne dam moje mesto), a ja isto tako otvoren u odbijanju. Likovao je prvog dana kad nas je oterao, pogotovo stoga jer su u kolaboraciju sa njim ušli mnogi iz prethodnog tima, (mada ne za dugo). Ali, kad je posle nekoliko meseci njegove vladavine trebalo dodeliti Borbinu nagradu za novinara godine, Ćuruvija je presavio tabak i iskreno i ubeđeno predložio mene. U žiriju nisu bili baš njegovi ljudi, nego, hm, moji prijatelji. I nisu ga poslušali, kobajagi su me "poštedeli" priznanja, što im ja, evo, do danas nisam oprostio.
Još u jednoj prilici nisam mogao da uđem s njim u kombinaciju. Kad je već bio u zaletu sa Dnevnim Telegrafom, pozvao me je da pišem kolumnu. U moderno opremljenoj kancelariji, sa jabukom na stolu, elegantno obučen po poslednjoj modi, sa crnom rolkom, čuo je od mene sledeće: Ne vredi da počinjem, ti ćeš pokušavati da utičeš na sadržaj, ja sam sujetan, i eto spora za čas. Primio je to sa osmehom, vedro, i, očito, nije mnogo žalio. Predložio sam mu tom prilikom da uvede dnevnu kolumnu. Angažovao je Tirnanića.
Sve ovo svedoči o njegovom kompleksnom karakteru, o kojem se priča i danas, posle tragedije.
Upoznao sam ga, recimo, sa Ivanom Stambolićem. Hteo je da napravi knjigu od intervjua sa Ivanom o Osmoj sednici i Miloševiću, proveli su neko vreme kod Slaviše Aleksića u Herceg Novom, i kad je tekst bio gotov, napravio se problem, na ivici skandala: Ćuruvija je proizveo jednu verziju koju Ivan nije hteo da autorizuje, u osnovi zbog toga što nije bila dovoljno delikatna. Ali, Ćuruvija nije mario: objavio je u Telegrafu to što je imao, a Ivan je kasnije - pomalo poražen ovim brutalnim iskustvom - sa Slobodanom Inićem napravio ono što je mislio da bi trebalo da ide pod njegovim imenom.
Knjiga Ćuruvijinih uspomena - koju je posle ubistva priredio i izdao P. Popović na osnovu Ćuruvijinih kazivanja - takođe pruža dosta građe o ovom nesvakidašnjem čoveku. Dirljive su strane na kojima govori o tome kako se sa bratom borio da prežive, kada su se roditelji razveli. Bio je, međutim, u knjizi nemilosrdan prema većini kolega koje je opisao, i po tome, oni koji su ga poznavali, potvrđuju da su sećanja autentična. Jedan je naš prijatelj iz tih davnih dana bio toliko ljut na Ćuruvijine opise njegove ličnosti da je jedno vreme pokazivao ozbiljnu rešenost da objavi utuk. Ipak nije ušao u polemiku sa mrtvim Ćuruvijom, ali nije sigurno da idan danas ne mrmlja nešto iz stomaka.
Možda sam samo ja u tim uspomenama ispao donekle pozitivan lik (tako misli Grujica Spasović), i potajno sam se radovao zbog toga što je količina loših reči na moj račun došla srazmerno najmanja. Koji bi tome bio razlog, ne mogu sa nekom sigurnošću da pretpostavim. Izvesno, on nije pozdravio moj dolazak na mesto zamenika glavnog urednika Borbe. Naprotiv. Držao je da je on starosedelac, i da više zaslužuje to mesto. Bilo je, uz sve, impresivno to da on nije nipošto krio taj svoj stav. Otvorenošću je lečio to što ga žuljalo. Moguće je da je neke male popuste za mene nalazio u nekim iracionalnim momentima, kao što je, recimo, naše zajedničko ličko poreklo. Ali, šta god da je bilo, i kako god da je bilo, linija naših odnosa nikad nije bila mrtva, i kao što je išla do vrha, znala je ići i do dna. Nekad su za takav ishod bili karijerni razlozi u pitanju, nekad zamor materijala, nekad prosto različite životne opcije.
Uredan, uglađen, promišljen, inteligentan, najviše je kontroverzi posejao svojim bombaškim uređivanjem Dnevnog Telegrafa, ne retko prema onoj glasovitoj formuli: laž danas, ispravka sutra. Stekao je, ipak, nesumnjivu slavu, koja se posle mučkog ubistva samo dramatično uvećala. Naravno, karakter njegove posmrtne slave posve je drugačiji od karaktera one prvotne. Od slavnog mada često osporavanog rodonačelnika srpskog tabloidnog novinarstva, on je postao amblematična figura naše borbe za slobodu štampe. Nema u ovome obratu nikakve misterije, niti hokus-pokusa: jer, već i samo tačno poređane činjenice mogu razrešiti eventualnu nedoumicu. U finalu svoje karijere, naime, Ćuruvija je napustio onu ezoteriju novinarske senzacije kojoj se na neki način bio predao u Telegrafu, i pretvorio se u desperadosa koji se sa gigantskom energijom sukobljava sa mašinerijom jednog surovog režima. Opustošenu redakciju lista on, na primer, zatvara na početku rata - kao jedini u Beogradu - s obrazloženjem da to nije dobro vreme za slobodne novine. Ubijen je, dakle, kao lider jednog idealističkog protesta, a ne kao izdavač opskurnog lista. Pao je kao simbol, i zato njegova žrtva nije svakodnevna i obična.

Radivoj Cvetičanin

Autor je direktor Danasa

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten