Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 4

SLOBODA ULASKA U NOVINARSKU PROFESIJU  

Država ne sme postavljati neprimerene uslove za bavljenje novinarskom profesijom.

Novinarstvo u Srbiji nije „licencirana” (ili „tvrda”) profesija poput lekarske, farmaceutske, advokatske ili inženjerske. Ono spada u otvorene profesije: za profesionalno bavljenje novinarstvom nisu propisani nikakvi posebni ili stroži uslovi u odnosu na druge vrste delatnosti, poput minimalnog stepena kvalifikacije, nivoa obrazovanja, vrste obrazovanja, provere znanja u vidu stručnog ispita ili obaveznog staža u odgovarajućim institucijama.[i] Ipak, sve je više onih koji u novinarstvo ulaze sa specijalizovanim obrazovanjem.

Rad novinara je uređen Zakonom o radu, koji važi i za sve druge nelicencirane profesije.

Rad profesionalnih novinara razlikuje se od drugih vrsta rada po etičkoj dimenziji koja je ustanovljena profesionalnim kodeksom. Kodeks novinara Srbije, koji su zajednički doneli Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije 2006. godine a prihvatile ga i sve druge novinarske asocijacije, definiše etički standard profesionalnog ponašanja dobrog novinara. Poštovanje Kodeksa sankcionišu staleške organizacije novinara.

Pojam novinar u uobičajenom značenju uključuje raznovrsna medijska zanimanja, kao što su fotoreporter, kamerman, montažer, tonski snimatelj, spiker, voditelj, lektor, itd. Ovakvo zbirno poimanje različitih medijskih delatnosti primenjuju i profesionalna novinarska udruženja. Ona ne prave ni razliku između stalno zaposlenih i samostalnih novinara, u koje se ubrajaju stalni honorarni saradnici medija kao i oni sa povremenim angažmanima. U Srbiji je status samostalnog novinara stvar prinude (usled velike stope nezaposlenosti), a ne ličnog izbora, kao u zemljama sa razvijenijom zaštitom profesije. Ipak, pravi se razlika između novinara i lica angažovanih u delatnosti odnosa sa javnošću, koja se ubrzano profesionalizuje.

Nije poznato koliko tačno u Srbiji ima novinara. Ne postoje ni precizni podaci o broju medija jer dva postojeća registra, koje vode Agencija za privredne registre i Republička radiodifuzna agencija, nisu ažurna, a postoje i ilegalni radio i TV emiteri čiji se broj često menja. Fluktuacije zaposlenih su velike usled otpuštanja, menjanja vlasnika, prelaska novinara u nove redakcije, prikrivanja pravog broja zaposlenih od strane vlasnika, itd.

Poslednji raspoloživi rezultati popisa stanovništva vode novinare u grupi sa oznakom „novinari i drugi publicisti“, kojih je 2002. godine bilo 6.148. Među njima je 21% pripadnika „drugih“ nenavedenih delatnosti u odnosu na usko novinarske (radio i TV aktivnosti – 34%, izdavanje novina ─ 26%, delatnost novinskih agencija – 6%, izdavanje časopisa – 2%) i one koje su bliske novinarskim (izdavanje knjiga i brošura – 6%, štampanje novina i drugih publikacija – 2% i ostalo – 2%)[ii] ─ pa bi se broj tadašnjih novinara u užem smislu mogao proceniti na oko 4.200. 

Jedini javno dostupan noviji izvor podataka jeste baza podataka o medijskim profesionalcima koju je 2008. godine osnovao NUNS, u koju se oni sami dobrovoljno upisuju.[iii] Baza je otvorena za sva medijska zanimanja (novinar urednik, novinar izveštač, novinar kolumnista, voditelj, autor emisije, spiker, producent, režiser, fotoreporter, kamerman, tonski snimatelj, montažer, lektor, itd.). Ova baza podataka ima prvenstveno komercijalne i programske ciljeve (zamišljena je kao mesto susreta poslodavaca i kandidata za angažman na poslovima u medijima i kao osnova za planiranje programa edukacije i aktivnosti usmerenih ka poboljšanju socijalnog i ekonomskog položaja novinara), pa je njena sveobuhvatnost upitna. U bazu je trenutno upisano 3.987 novinara, od kojih je oko 1.400 vezano za poslove na televiziji, oko 1.200 na radiju, oko 400 u dnevnim novinama, 800 u periodičnoj štampi, a 60 u internet medijima. Većina registrovanih je
muškog pola (55%), ima srednjoškolsko obrazovanje (53%) i stara je između 35 i 49 godina (43%).

U Srbiji su raspoložive razne forme obrazovanja za novinarska zanimanja. Prve studije novinarstva počele su 1968. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. One su bile jedini oblik visokog obrazovanja novinara do 2002. godine. Za upis studenata nisu postojale nikakve restrikcije kojima bi se kontrolisao pristup novinarskoj profesiji. U međuvremenu, broj studijskih programa novinarstva znatno se uvećao. Tokom 2007. godine, akademske studije novinarstva postojale su na 11 fakulteta, u šest gradova širom zemlje, uz jedan program strukovnih studija (sportsko novinarstvo). Njih je na svim godinama studija pohađalo 1710 studenata. Među studentima su izrazito dominirale pripadnice ženskog pola (75% ili 82% na pojedinim fakultetima).[iv] Obrazovanje novinara obavlja se i preko raznovrsnih drugih oblika (škola, kurseva, treninga) koje organizuju profesionalna i medijska udruženja, nevladine organizacije i fondacije i ustanove za permanentno obrazovanje, samo izuzetno i same medijske kuće. Tokom školske 2004/2005. godine, registrovano je nešto više od 100 neuniverzitetskih obrazovnih programa koje su realizovale 34 organizacije.[v]

Dok država ne postavlja nikakve posebne uslove za bavljenje novinarstvom, ideju o uvođenju licence u novinarsku profesiju zastupaju pojedini novinari i profesionalna udruženja, u cilju osnaživanja etičkog aspekta profesije. Ukazujući na drastične oblike zloupotrebe medija za promociju politike režima iz 1990-ih i proces snažne komercijalizacije i tabloidizacije medija koji je doveo do masovnih kršenja profesionalnih standarda i novinarske etike u poslednjoj deceniji, pojedina udruženja novinara povremeno aktuelizuju temu o uvođenju licence,[vi] kako bi se zaštitio dignitet profesije, razdvojili „kvalitetni novinari“ od onih koji to nisu,[vii] a pravi mediji se razlikovali od „propagandnih mašina“ i „profitno-senzacionalističkih mašina“. Neke pristalice ove ideje zalažu se za princip dobrovoljnosti u traženju licence kao nekoj vrsti službenog certifikata da je novinar privržen poštovanju moralnih i profesionalnih standarda, koji bi bio od važnosti pre svega za zapošljavanje novinara u javnim medijima. Protivnici smatraju da bi uvođenje licence predstavljalo ograničavanje slobode izražavanja i da je u suprotnosti sa Evropskom poveljom o slobodi štampe.

 



[i] Radojković, Miroljub i Stojković, Branimir (2003) „Novinari kao profesionalna grupa”, Sociološki pregled, vol. XXXVII, No. 3–4, str. 241–254.

[ii] http://www.scribd.com/doc/7032462/Novinari-o-Novinarstvu.

[iii] www.novinari.rs.

[iv] Matić, Jovanka; Ignjatović, Suzana; Pavlović, Zoran; Pantić, Dragomir; Milošević, Mirjana (2007) Studije novinarstva, Centar za profesionalizaciju medija i Institut društvenih nauka, Beograd.

[v] Grupa autora (2006) Obrazovanje za medije, Centar za profesionalizaciju medija i Institut društvenih nauka, Beograd.

[vi] Jednu od inicijativa za uvođenje licence u novinarsku profesiju u Srbiji predvodili su predstavnici Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) tokom 2005. godine (http://www.ndnv.org/ ?p=517).

[vii] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=06&dd=18&nav_id=366680.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten